Ученица 1/4 Мирка Марковић написала је најбољи литерарли рад на конкурсу поводом прославе Дана општине Теслић
Теслић - мој град
Теслић није само мјесто на карти, већ топлина коју осјећам сваког дана. Док корачам његовим улицама, сваки кутак буди неку успомену. Мирис липе поред ријеке Усоре, жамор пролазника у центру, калдрме што носе приче генерација. Овај град је више од зграда и улица, он је дио мене.
Јутра у Теслићу почињу звуком звона са цркве. Сунце које се пробија кроз крошње ствара неку тиху, готово свету атмосферу. На пијаци се мијешају гласови, смијех и мириси свјежег воћа. Продавци, стари знанци, срдачно добацују поздраве. Овдје свако свакога зна, а и кад није тако, људи се односе једни према другима с топлином и срдачношћу, као да су одувијек пријатељи. Понекад ми се чини да градови, баш као и људи, имају срце.
Али, није све у зградама, трговима или улицама, већ у тренуцима који остају у нама. Један такав тренутак памтим и данас. Било је хладно зимско вече, једно од оних кад дах постаје видљив у ваздуху, а свјетла из радњи бацају дугачке сјенке по улицама. На углу сам видјела мушкарца како покушава да запали цигарету, док му руке дрхте од хладноће. Недалеко од њега, дјевојчица у јакни неколико бројева већој, борила се да одржи врећу с намирницама. У том тренутку, непознати пролазник је пришао, узео врећу и без ријечи јој помогао. Није било претјеране љубазности, дугих погледа или очекивања захвалности. Само један мали, тихи чин доброте, као да је то најприроднија ствар на свијету. И можда баш у томе лежи љепота мог града. Овдје нико не пише велике приче, али се сваки дан исписују мали тренуци који значе све. У тим тренуцима, град добија своје срце.
Кад кренем даље, мисли ми одлутају ка Бањи Врућици, бисеру нашег краја. Одувијек је била симбол здравља и одмора, али за мене је нешто више. То је мјесто које одише миром, гдје природа и човјек живе у савршеној хармонији. Љети, када сунце огрије, њене стазе постају живе од шетача и породичних излета. А зими, док све утихне под танким слојем снијега, чини се као да и сам град застане да удахне.
Свако годишње доба у мом граду има свој посебан шарм. Прољеће доноси мирис цвјетова који испуњавају улице, љето враћа живот у сваки његов кутак, јесен боји паркове у златне нијансе, а зими све утихне, као да град на тренутак застане и одмара. Без обзира на доба године, најљепши дио Теслића су његови људи. Они ће те зауставити на улици да попричају, макар минут, трговац ће запамтити шта увијек купујеш, а учитељица ће се и након много година сјећати твог првог написаног слова. Овдје нису потребне велике ријечи, довољан је један поглед, један осмијех, један гест доброте.
Сваког дана, док посматрам свој град кроз прозор, схватим да Теслић није само мјесто гдје живим, већ дио мене. Његове улице, ријека, људи и приче које носи, све то чини овај град посебним. И ма гдје ме живот одвео, Теслић ће увијек бити мој град.
Ученица: Мирка Марковић
Фармацеутски техничар, I/4
Школа: ЈУ СШЦ „Јован Дучић“ Теслић
Професор: Биљана Смиљанић
