1.IDEALNA DRZAVA Vanesa Botic
2.Kriza savremene porodice Snjezana Deronjic
3.Moja idealna država Milica Radić
4.Кriza savremene porodice Маја Gavranovic
5.Moja idealna država Маја Gavranovic
IDEALNA DRZAVA Vanesa Botic
Po mom misljenju drzava u kojoj trenutno stanujem,ne samo da nije idealna,vec ne zadovoljava osnovne potrebe naseg stanovnistva,sto pokazuje masovna emigracija mladih,ali i starih osoba van BiH. Naravno,nisam ni na kakav nacin politicki aktivna,ali imam osnovnu ideju po kojoj bi trebala izgledati idealna drzava.
Po pricama svojih roditelja,rodbine i okoline,te istrazivanjem i citanjem brojne literature o SFRJ (Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija) uporedila sam tadasnje drzavno uredjenje sa danasnjim i zakljucila koliko su standardi zivota kao i tadasnja vlast bili kvalitetniji i korisniji za narod koji je zivio u toj drzavi.Prema tome,moja idealna drzava se u mnogome temelji na principu bivse SFRJ. Drustveno uredjenje idealne drzave bi se temeljilo na socijalizmu sa odredjenim principima komunizma.Moja prvobitna zamisao je bila komunisticka drzava,ali nazalost komunizam je dobar u teoriji,dok se u praksi neki njegovi aspekti ne mogu do kraja ostvariti.Ali idealna drzava bi ipak sadrzavala elemente komunizma s tim da bi bili provdjeni na drugacije nacine kao npr :
- Osnovni stavovi za funkcionisanje drzave (po komzunizmu):
-Ideja savrsenog,besklasnog drustva potpune jednakosti ljudi (dok komunizamj ovo pokusava ostvariti radikalno i u nekoj mjeri diktatorski i nasilno) idealna drzava bi ostvarivala pruzanje istih mogucnosti zivota,zaradjivanje i ogranicene imovine za sve gradjane iako bi naravno postojale podjele poslova.
-Ukidanje privatnog i uspostavljanje drustvenog „opsteg“ vlasnistva (Takodje nije losa zamisao ali prirodno pravo svakog covjeka je pravo na imovinu, te idealna drzava ne bi uskratila nijednom gradjanu pravo na licnu imovinu,s tim sto bi ona bila ogranicena kako bi se sprijecio nekontrolisan rast kapitala i odrzala jednakost ljudi buduci da je ljudska pogleda i zelja za sto vecom kapitalizacijom u velikoj mjeri dovela do proapsti dasnasnjeg drustvenog urednjenja).
-Pitanje vjere i nacionalizma (komunizam a time i socijalizam je sadrzavao vjersku netrepeljivost,sto idealna drzava ne bi radila,svako bi imao pravo na svoju vjersku i nacionalnu slobodu,i stavove dok se svi ti isti stavovi ne upotrebljavaju u korist politike i razdvajanju drustva sto bi trebalo da bude kaznjivo;nacionalno idealizovana politika je najbrzi nacin za raspad drustva,te idealna drzava nece ni u kom smilu mijesati vjeru sa politikom )Idealna drzava bi kao sto je vec receno i pored komunistickog principa se temeljila na idejama socijalizma „od svakoga prema njegovim sposobnostima svakome prema njegovim potrebama“-ovo je glavni stav socijalistickog uredjenja koji se moze primjeniti u svim granama drzave.
EKONOMIJA:
Idealne drzave bi se zasnivala na principu proizvodnje za upotrebu ali da tezi zadovoljavanju ekonomskih potraznji na trzistu te ostalih ljudskih potreba.Predmeti ce se vrjednovati na njihovoj upotrebnoj vrijednosti,nasuprost principu proizvodnje za profit i akumulaciji kapitala,na koje se oslanja kapitalizam.
OBRAZOVANJE:
Idealne drzave bi nesumnjivo bilo besplatno,jer je edukacija i sto veci obrazovani stepen stanovnistva,pogotovo mladih,od kljucnog znacaja ne samo za pojedinca koji se obrazuje vec i za drustvo i uopsteno citavu drzavu. Ukoliko pojedinac zeli da se skoluje ima pravo na skolovanje kojem ce jedini trosak biti da pojedinac sam sebi obezbijedi potrebnu literaturu,a ako bude dokazano tj provjereno da se nalazi u losem financijskom stranju to ce da bude sanirano od strane drzave.
ZAKON I NORME:
Idealne drzave bi sadrzavali pored zakonskih propisa i regulacija i odredjene moralne norme,kojih bi se svi gradjani drzave morali pridrzavati.Te moralne norme bi ukljucivale medjusobno vjersko i nacionalno postovanje,zabranu vrsnjackog nasilja,i nasilja koje je u trenutnoj drzavi u porastu ( bilo to verbalno ili fizicko nasilje)te medjusobnu slogu i toleranciju.Nepostovanje ovih normi bi bilo zakonski kaznjivo.
ZDRAVSTVO:
Idealne drzave bi funkcionisalo na principu socijalizovane medicine,sto znaci medicinsko i bolnicko skrbnistvo bi bilo za sve po minimalnom trosku putem drzavne regulative o zdravstvenoj zastiti i subvencija koja prelazi iz oporezivanja.
KRIZA SAVREMENE PORODICE Snjezana Deronjic
Govoriti o porodici u ovom,po nju opasnom vremenu,veliki je izazov ali i mogucnost da se dodje do obilja materijala koji svjedoce o napadaima na njen integritet. Potreba za porodicom i promjenama ljudi su promijenili nacin razmisljanja.Kada ljudi zive u siromasnom drustvu onda im je drugi covjek potreban da bi prezivjeli. Medjutim,kada se covjek obogati onda se promijeni mentalitet.Ono sto se ustvari promijenilo je stav pojedinca o svojim osjecanjima.Ono sto je porodicu prije odrzavalo i na sta su ljudi usmejravali paznju su jake i cvrste emotivne veze koje zovemo ljubav.Medjutim danas stvari stoje drugacije.Danas ljudi traze partnera samo da bi sa njim uzivali,sve dok uzivaju oni ostaju sa njim.Doslo je do dekadencije velikog broja ljudi koji daju prednost individualizmu,licnom zivotu,slobodi i uzivanju.I koji cak u kasnim 30-im smatraju da je jos uvijek rano da uzmu takvu obavezu,rode dijete i ostvare se u ulozi roditelja.Zasto se ljudi razvode,zasto se ne podnose,zasto se ne vole? To su neka krucijalna pitanja s obizorm da dvoje ljudi od Boga razlicitih,ali ne boljih jedno od drugog,bi trebali da stvore jednu cjelinu,a iz te cjeline da se stvori zajednica.Mi danas imamo krizu te cjeline.Odnosi unutar tradicionalne porodice su izgubljeni ,a savremena porodica nije nasla adekvatne nacine da zamijeni neke od vaznih uloga tradicionalne porodice kao sto su zastita i sigurnost clanova,podrska i pomoc ali i uvazavanje uzora stvorenih unutar porodice.
Moja idealna država, Milica Radić
Obrazovanje, svijest
Temelj svake države treba da budu obrazovani pojedinci i samo takvi njom treba da upravljaju. Stanovništvo treba da bude pismeno, a ne opismenjeno, tj. treba da shvataju značaj znanja koje je temeljno, a ne površno i koje se ne zasniva samo na moranju već i na želji da se zna više i da čitav život učimo. Država u kojoj je većina nepismenog stanovništva vodi u propast jer tim stanovništvom može svako da upravlja po svojoj volji, dok pismeni pojedinci zdravorazumski zaključuju šta je dobro i osuđuju ako nije. Svako treba da shvati značaj svog poziva ili funkcije koju ima pravo da odabere po svojoj volji ako smatra a je za to najsposobniji.
Religija i država
Svaki pojedinac ima pravo na nacionalno i vjersko opredjeljenje prema svojim ubjeđenjima i ono ne utiče ne njegov položaj u društvu. Vjerskim poglavarima je zabranjeno miješanje u politiku jer je njihova svrha da duhovno oplemene ljude. Takođe se politika ne miješa u rad bilo koje vjerske institucije, osim ako se na bilo koji način štete nečija prava i slobode ili se ugrožava nečiji mir; u tom slučaju se zakonski rješavaju konflikti i sporovi.
Zakon i ustav
Država ima svoj ustav koji se nadopunjuje sa zakonima. Ustav i zakoni se strogo poštuju i sprovode jer se na taj način stanovništvu garantuje sigurnost i čuvaju se njihova prirodna prava, što je i svrha vlasti. Zakoni obuhvataju prava građana, njihove obaveze prema državi i društvu i kazne za nepoštovanje i kršenje zakona. Niko nije lišen kažnjavanja i svi imaju jednaka prava.
Vlast
Vlast u državi je podijeljena i svaki ogranak može da provjerava rad drugog. Na vlasti može da bude samo neko ko ima najbolji plan za uređenje države i njeno rukovođenje. Predstavnik države i vladajuća stranka se biraju na periodičnim izborima i nemaju pravo da se služe svim stedstvima da dođu do cilja. Treba da postoji više stranaka radi boljeg upravljanja jer ako postoji više ideja i prijedloga o nečemu, onda se lakše i uspješnije donose odluke i rješavaju državna pitanja.
Porodica i gej populacija
Porodica je najbitniji faktor društva jer od nje sve počinje. Djeci, kao nasljednicima države, se treba ukazivati na vrhovne i moralne vrijednosti, na bitnost znanja kao i tradicije. Porodica, kao i škola ima zadatak da nauči djecu da slobodno misle rasuđuju, treba da imaju svoje mišljenje i stav kad postanu dovoljno zreli za to.
Porodicu ne mogu da zasnivaju osobe istog pola niti da usvajaju djecu jer i po prirodi je ne mogu imati. Ako bi dijete koje ima dva roditelja istog pola odrastalo u takvoj porodici ono ne bi imalo osjećaj za druge vrijednosti niti bi bilo upućeno da li je nešto ispravno, bilo bi zbunjeno jer ne odrasta u prirodno zdravom okruženju. Bilo kakve parade ovakve nastranosti bile bi zabranjene jer oni nisu ništa posebniji od drugih ljudi. Odnosi se ne zabranjuju jer svi imaju pravo da budu ono što žele i za čim imaju potrebu sve dok drugima ne smetaju.
Umjetnost i nauka
Umjetnost je duhovnog karaktera i da bi neko djelo bilo kvalitetno ne smije da bude rob politike i režima. Politika i nauka se ni u kom slučaju ne miješa u umjetnost i umjetnici imaju pravo da kritikuju vlast i da iznose svoja mišljenja, mada nije poželjno da to bude tema njihovog rada.
Nauka treba da se razvija i naučnici i istraživači bilo koje brste će imati finansijsku pomoć države, kao i sve uslove za rad. Univerziteti i škole su isključivo državne a privatne škole su zabranjene.
Radnici
Svakom ko radi država ne obezbjeđuje krov nad glavom jer su plate dovoljno velike da se to obezbijedi. Onima koji su socijalno ugroženi ili bez posla daje se mjesečna plata ili biro rada nastoji da svi budu zaposleni. Posjedovanje privatnog kapitala (firme, preduzeća...) je dozvoljeno samo ako se poštuju sva prava radnika (zdravstveno osiguranje, penziona visoka primanja, regres, topli obrok,pet radnih dana, godišnji odmori, zbrinute trudnice...). Pojedinac radi do svoje pedesete godine nakon čega ide u penziju ali pod uslovom da ima najmanje 20 godina radnog staža.
Zdravstvo
Posebna važnost se pridaje zdravstvu. Svi imaju zdravstveno osiguranje. Liječenje ne plaćaju stari, djeca, nezaposleni dok radnici plaćaju redovno. Cijene lijekova u liječenja su simbolične i svi daju onoliko koliko mogu.
Криза савремене породице Маја Гаврановић
Породица, као примарна људска заједница, чини основу једног друштва. Она првенствено треба сваком појединцу да омогући несметан и здрав развој до самосталне личности. Не може је замијенити ниједна друга заједница ни установа. Из породице треба да понесемо лијепо васпитање, основе морала, добре навике и свијест о нашим обавезама. Наравно, све то треба цијелог живота надограђивати, допуњавати и усавршавати, али породица мора да уради први корак на том путу и тако постави темеље за будући напредак.
Међутим, у савременом добу друштво је одбацило неке традиционалне вриједности, а заузврат попримило неке друге - нпр. новац добија све већи значај за модерног човјека. Опсједнути сталном акумулацијом богатства и материјаних ствари (како би побољшали положај своје породице!), чланови те породице се међусобно отуђују једни од других. Тако савремена породица из ових и сличних разлога данас проживљава велику кризу.
Највећи узрок свега тога, мада има много фактора који су међусобно повезани и произилазе једни из других, јесте нестабилан брак.
Брак представља камен темељац једне породице. Уколико је брак заснован на складним односима између супружника – љубави, поштовању, солидарности, разумијевању и међусобном уважавању, то ће се сигурно пренијети и на њихову дјецу, те ће они бити емотивно зрелије личности, социјализованије и толерантније од оне дјеце која нажалост не живе у таквим породицама. (Иако, код људи не постоје стриктне законитости, па тако ни ово не мора бити у потпуности тачно, јер постоје и обрнути случајеви, али су процентуално мање заступљени).
Нажалост, према статистичким подацима, на нашим просторима сваки четврти брак заврши разводом, што је ужасно велики подбачај за наше друштво; али то нису једини разлози због којих данас породица доживљава фијаско. Сви се позивамо и залажемо за своја права, а обавезе тако вјешто заобилазимо и занемарујемо. Тако родитељи још од малих ногу штите своју дјецу од свега и свих, па и од њихових обавеза, залажу се за њих и кад нису у праву. Наравно да родитељи морају да заштите своју дјецу ако за то постоји стваран разлог. Међутим, ако се поставе према њима презаштитнички, највјероватније ће од њих створити лоше, егоцентричне људе са искривљеном сликом о реалности, који ће врло тешко бити способни да уважавају друге чланове породице или неке друге, шире заједнице, а нажалост, још теже ће им бити да увиде да у животу не може увијек све бити како они замисле.
Да би био поштован, човјек мора да се понаша достојанствено и да поштује друге људе; да поштује друге људе упркос очигледним различитостима! Само тако може да опстане једна заједница, а то се учи у породици.
У савременој породици је често несвјесно у критичном стању однос браће и сестара. На неки начин, свађе између браће и сестара су нешто незаобилазно, подразумијевају се и нормалне су; али управо на тим односима дјеца уче остале међуљудске односе, а родитељи неријетко гријеше несвјесно стварајући ривалство између дјеце (као нпр. када критикују једно дијете зато што нема неке особине које ово друго дијете има), а то може имати далекосежне посљедице у животу те дјеце.
Од велике важности је да се чланови породице истински познају. Свједоци смо велике отуђености и површности у међуљудским односима, што нажалост није искључено ни у случају породице. Чланови породице генерално не проводе довољно времена заједно, па тако и нема начина да се зближе на прави начин.
Комуникација између дјеце и родитеља је једна од кључних ставки добрих односа. Она мора бити заснована на узајамном повјерењу и пријатељству, без страха од осуде или казне. Ако дјеца знају да својим родитељима (или бар једном од њих) могу рећи све, то ће сигурно у коријену спријечити настанак неких проблема. Уосталом, то су наши најближи људи и природно би било да се њима повјеравамо и не кријемо од њих ништа. По принципу златне средине, да би се одржала равнотежа, важно је и да родитељи поставе неке границе и правила понашања, али и обавезе које би их научиле одговорности.
Родитељи, међутим, не би смјели бирати умјесто дјеце. Задатак родитеља је да усмјере дјецу на праве вриједности и да им покажу могуће путеве и оно што се крије иза сваког од њих, да их науче да размишљају, али да их пусте да сами одаберу. Колико год јака биолошка веза између њих била, они и даље нису једна иста особа и апсурдно је да родитељи дјеци намећу своје ставове, јер то може бити узрок великих сукоба у породици.
Напосљетку, оно што једну породицу треба највише да одржи на окупу, поврх свега реченог, јесте љубав у првом реду. Ње никако не смије мањкати!
Маја Гаврановић, IV1
Моја идеална држава
Власт не би могла бити у рукама само једног човјека, већ би она била подијељена на много мањих управних јединица гдје би свако радио свој посао најбоље што може и пружао допринос заједници. Друштво би уопште, баш као и власт, било уређено меритократски – по заслузи, тј. свака улога која захтијева друштвену одговорност била би додијељена најспособнијим.
Закон би стриктно био исти за све људе, безусловно би се морао примјењивати. Стога би и грађани те државе, имајући у виду и санкције за непоштовање закона, поштовали те законе, а држава би својом политиком омогућавала уживање свих људских права.
Привреда државе би се темељила на неким принципима меркантилизма – извоз би обавезно морао бити већи од увоза, експлоатисали би се само њени ресурси, јер се на тај начин најбоље доприноси економији државе, а да би држава опстала и била јака, мора превасходно бити економски стабилна. Порезне стопе би стога биле минималне. Просјечни стандард ове државе био би далеко виши него у већини данашњих европских држава – оваквих каквим их ми данас знамо, а то се остварује срезивањем непотребних трошкова као што су енормна новчана примања политичара и њихови приватни расходи који иду на рачун државе, корупција итд.
Медицински третман, као и сви лијекови, били би бесплатно доступни свим људима, као нешто што се подразумијева, јер свако једнако заслужује бити здрав. Лијечење никако не би смјело бити привилегија богатих!
Образовање, као темељ напретка и просперитета друштва, било би потпуно бесплатно за све ученике и студенте, укључујући апсолутно све трошкове. Најбољи ученици и студенти би имали стипендије у висини просјечне плате у тој држави.
Сви послови би били равноправни, не би било већих осцилација у њиховом значају у друштву, па би тако и плате свих радника биле исте. Ипак, незнатно већу плату би имали само професори и љекари, а никако политичари; љекари – зато што носе највише одговорности за животе других, а професори – зато што образују нове младе нараштаје на којима остаје будућност! Због овако поставњених ствари, сви би радили посао који желе радити и радили би га савјесно и добро.
Образовни систем би код дјеце и младих развијао способности и критичко мишљење, те би се више базирао на формирању самосталних, слободоумних и креативних људи широких схватања. Био би јако темељит и тежио би да код младих створи жељу за истинским знањем, а не би било битно само учити за жељену оцјену.
Највеће вриједности у друптву биле би љубав, пријатељство, породица, култура и знање. Ова држава никако не би тежила националној и вјерској хомогености, напротив, различитости у сваком погледу би биле јако пожељне јер оплемењују и чине богатијим једно друштво; а људи би то поштовали, његовали и подстицали!
Посебно би се водило рачуна о унапређивању науке. Подржавали би се сви видови умјетности, а на неки начин би умјетност била и контролисана (у смислу квалитета! – јер не би било дозвољено објављивање дјела нпр. књига, филмова или музичких дјела, која немају никакву сазнајну или естетску вриједност), а то не би обављала власт већ људи који су стручни за сваку од тих области.
Важна карика у овом плану јесте и заштита животне средине. Еколошке мјере биле би на високом нивоу, али би и сами грађани имали у својој свијести једну дозу еколошке културе. Такође, то би било и законом регулисано, а непридржавање истих било би пред законом третирано једнако као и сви други прекршаји.
Постојао би и велики број разних забавних и културних садржаја који би активирали младе и старе као најкритичније чланове друштва.
У спољној политици, ова држава би била потпуно неутрална.
У држави организованој на овај начин, са стабилним политичким, економским и културним системом, у којој се промовише равноправност и афирмише живот свих грађана, сигурно неће бити мјеста криминалу!